Мартина памте по томе што је нешто поклонио. Његов биограф бележи и прилике кад је одбио: као војник, пред војском, и као епископ, пред царем. Прво одбијање га је прославило. Друго није успело, и он то никада није заборавио.
Вормс: војник који није хтео да се бори
Призор је у 4. поглављу Живота. Цезар Јулијан је окупио војску близу Вормса, на Рајни, и пред битку дели награду, човеку по човеку. Кад дође ред на Мартина, он одбија новац и тражи да га отпусте из војске.
Јулијан га назива кукавицом који се боји сутрашње битке. Мартин одговара да ће ујутру стати испред строја без штита и шлема. Преко ноћи га затварају да не би могао да се предомисли. Сутрадан је, каже Сулпиције, непријатељ послао изасланике и предао се.
Историчари су овде опрезни. Сулпиције је једини извор, писао је неких четрдесет година касније, а антички биографи су својим јунацима састављали говоре. Призор се обично датира у 356. или 357. годину, што се тешко уклапа с осталим датумима Мартиновог живота.
Досад сам теби служио као војник. Допусти да сада будем Божји војник. Ја сам Христов војник: није ми дозвољено да се борим.
Трир: епископ који се заузео за животе својих противника
Тридесетак година касније Мартин је био епископ Тура. У Шпанији је богат и учен аскета по имену Присцилијан окупио строге следбенике и постављен је за епископа Авиле. Други епископи су га оптужили за јерес и за врачање. Године 384. требало је да му суди сабор у Бордоу. Присцилијан се уместо тога обратио цару, Магну Максиму, у Триру, а два епископа, Итације и Идације, пошла су за њим тамо као тужиоци.
И Мартин је отишао у Трир. Није бранио Присцилијанове идеје. Противио се суду и казни: довољно је, рекао је, што су епископи те људе избацили из њихових цркава, а нечувена је неправда да цар суди у ствари Цркве. Док год је он био у граду, суђење је одлагано. Пре одласка натерао је Максима да обећа да се неће пролити крв.
За тај труд Итације је и Мартина оптужио за јерес.
Кад је отишао
Обећање није одржано. Максим је случај предао префекту Еводију. Присцилијан је осуђен за врачање, што је по римском праву био злочин за који се плаћало главом, и одрубљена му је глава, вероватно 385. године. С њим је умрло још четворо, међу њима богата удовица по имену Еухроција, а још двоје је осуђено касније. Сулпиције их броји седам.
Обично се рачунају као први хришћани погубљени, на наговор других хришћана, у спору око веровања, иако је званична оптужба била врачање. Амвросије Милански одбио је општење с епископима који су тражили те смрти. Сулпиције, који за Присцилијана није имао никакве симпатије, написао је да су му тужиоци једнако мрски као и оптужени.
Компромис због кога се кајао
Прича има и други део, испричан у Дијалозима (III, 11–13). Максим се спремао да у Шпанију пошаље официре с овлашћењем да гоне Присцилијанове следбенике и да им узму живот или имовину. Мартин се вратио у Трир да то спречи и одбио је општење с епископима око Итација.
Цар је одговорио тако што је наредио погубљење људи за које се Мартин заузимао. Те ноћи Мартин је отишао у палату и понудио нагодбу: ступиће у општење с тим епископима, једном, ако затвореници буду поштеђени, а официри опозвани. Максим је пристао. Сутрадан је Мартин учествовао у служби, али је одбио да је потврди својим потписом.
На путу кући сео је сам у једној шуми и наизменце се оптуживао и правдао. Сулпиције каже да му је анђео рекао да се с правом каје, али да није имао другог излаза. Мартин је после говорио, у сузама, да осећа како му је моћ исцељивања ослабила. До краја живота више никада није дошао ни на један сабор епископа.
Пехар
Једно мање одбијање припада истом двору (Живот, погл. 20). Мартин дуго није хтео да једе за столом Максима, човека који је једном цару узео престо, а другом живот. Кад је најзад пристао, слуга је пехар донео цару, а овај је наредио да га прво дају Мартину, очекујући да га добије назад из епископове руке. Мартин је отпио и пружио га свом свештенику.
Остали епископи на двору, пише Сулпиције, ласкали су цару; једино је Мартин „више наређивао него молио”. То је портрет из пера биографа, а Сулпиције је имао и сопствену свађу с епископима Галије. Али оно што је испод тога довољно је јасно. Мартин је једном заповеднику рекао да неће да се бори, а једном цару да нема шта да убија људе због учења.
Читај даље
Мартин у уметности →Заштитник чега? →Чињеница или легенда? →После књиге → Преузми књигу, бесплатно
Извори: Сулпиције Север, Живот светог Мартина, погл. 4 и 20; Хроника II, 46–51; Дијалози III, 11–13. Наводи следе енглески превод Александра Робертса (Alexander Roberts) из 1894. године, у савременом изразу. Сулпиције је готово једини извор за ове догађаје. Нашао си грешку? Јави нам